Nebojša Bradić: Moja prokleta avlija
Andrić i Prokleta avlija nisu za jednokratnu upotrebu. Tu, naravno, nisam bio naivan. Sam izbor Andrićevog dela a potom i pristup njegovoj scenskoj transpoziciji, došao je kao rezultat dugogodišnjeg približavanja i odustajanja zbog neizvesnosti, nespremnosti i nemogućnosti da se pronađe ključ za scensko čitanje jedne od najznačajnijih novela naše književnosti. Bili su mi poznati i raniji pokušaji koji su ostvarivani u pozorištu i ocene da “Andrić ipak nije za pozorište”.
Prvi put sam pokušao da uradim Avliju 1991. godine u Narodnom pozorištu u Tuzli. Nisam odmakao dalje, od nekoliko ideja za dramatizaciju. Sećam se da sam ličnost Karađoza pokušao da osvetlim pogledom umetnika iz “Razgovora sa Gojom”. Opšta atmosfera u zemlji podstakla me je na ponovno čitanje Kamijevog Opsadnog stanja. Međutim, krvavo ratno pozorje i blizina ratnih doboša onemogućili su taj pozorišni projekat. Na Dramskom programu Radio Beograda 1995. godine režirao sam sam radio adaptaciju Proklete avlije. Ovaj radiofonski ogled ukazao je na mogućnost dvojničke veze fra Petra i Ćamila. Ti pokušaji bili su samo čišćenje alata pre posla koji je, znao sam, tek predstojao.
Pripremu i realizaciju predstave Prokleta avlija u Kruševačkom pozorištu započeo sam posle bombardovanja, početkom leta 1999. godine. Bavljenje Andrićem u tom periodu je za mene bilo lekovito i podsticajno, ali i bolno.
U periodu između prvih pokušaja početkom devedesetih i realizacije, umetnička građa je odležala i u trenutku dramaturške sinteze, Andrićevu reč sam osećao kao svoju. Tako je pozorište bilo ogledalo koje mi je omogućilo da ponovo sagledam sebe i svet koji me okružuje. I kada sam se, posle poziva koji je stigao iz Virovitice, Tuzle i Užica da radimo Prokletu avliju u Andrićevoj godini, zapitao ZAŠTO DANAS PROKLETA AVLIJA?, setio sam se kratkog Andrićevog zapisa iz Znakova pored puta: “Između osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo, oni su neosetljivi i nedostupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikada više neće ni moći ništa drugo do jedno: ‘da trpi nasilje ili da ga čini…'”
Pogledajmo zbog toga našu predstavu Prokleta avlija. Ona nije za jednokratnu upotrebu.